Половином 19. века два немачка филозофа која су живела у Енглеској покушавала су да створе идеологију која ће узбуркати свет. Њихове идеје обелодањене су по први пут у Комунистичком манифесту. Један од ове двојице био је Карл Маркс, а други Фридрих Енгелс. Ова двојица веровала су у филозофију познатију као материјализам. Овај правац је у ствари настао у древној Грчкој код великог мислиоца Демокрита.
Током Француске револуције скинут је вео прашине који је прекривао европски материјализам. Циљ ових мислиоца је био одбацивање религиозних уверења, а материјализам је био једини правац у филозофији с којом су могли да иступе против религије. Маркс и Енгелс тврдили су да је: „сукоб основни закон природе и бабица рађања сваког новог друштвеног поретка“. За религијске и породичне концепте у комунистичкој идеологији није било места јер прва је одржавала монархијски систем државног уређења а друга је потискивала партију са првог места.
Француско-Пруски рат 1871. године послужио је као први експеримент за револуцију о којој је маркс маштао. Француска је била потучена а марксисти са другим малим социјалним групама су уграбили прилику и изазвали устанак у Паризу створивши прву Комуну. Нови режим је Париз претворио у град терора, цркве и службене зграде су биле срушене а верски представници побијени. Први експеримент комунизма оставио је иза себе 80 000 жртава.
Почетком 20. века комунистичке идеје нарочито су се шириле у Русији са порастом броја радника. Вођа комунистичког покрета у Русији био је Владимир Иљич Лењин. Они су веровали да је крвава револуција и обрачун са царским режимом неопходан како би дошли на власт. Прилика коју су чекали дошла је са избијањем првог светског рата. Током прве три године рата Русија је изгубила два милиона људи. патња коју је проживело током рата водила је Русију ка револуцији. У фебруару 1917. године војне јединице уПетровграду преузеле су град. Цар Николај други морао је да побегне из града али је ухапшен брзо а сви симболи царског режима били су уништени од револуционара. Већина људи је веровала да ће крај царског режима донети Русији срећније године и погрешили су.
По Лењиновом наређењу Царниколај, његова жена и петоро деце били су погубљени. Градови који су одбили да подрже бољшевички режим били су уништени. издато је наређење да све оне који се буду опирали новом режиму треба погубити. Ужасан страх преплавио је Русију, али комунистичко дивљаштво било је тек започело. Лењин је ускоро проузроковао глад у Русији. Приватна својина била је забрањена а роба сељака конфискована. Сељаци су морали да би испунили предвиђену квоту да предају све што су имали. Они који нису испунили своје квоте били су протерани или на најокрутније начине понижавани. Упркос свему сељаци нису испунили прописане квоте а Лењин их је казнио тако што им је узео не само сво жито него и семе. Следеће године њиве су остале непосејане. 29 милиона људи борило се са глађу од чега је пет милиона умрло од глади. Лењин је једном приликом рекао да:
„Верује да ће глад уништити веру у Бога и цара и да ће их натерати да погну своје главе пред комунизмом“.
Након Лењинове смрти дошао је на власт Стаљин и завео режим страха и мучења који је трајао скоро 30 година. Био је одговоран за око 40 милиона мртвих Руса. Милиони људи били су проглашени за непријатеље државе и одведени у логоре у Сибиру. Научници који нису признавали теорију еволуције такође су убијени, као и велики број свештеника. Цркве су рушене по целој земљи. Нажалост црвени терор настављен је и после Стаљинове смрти и извожен је изван СССР.