Југословенство је директан наставак илирства из прве половине 19. века са расцветалом тезом да је Српски народ основни кохезиони фактор будуће југословенске државе.
Афирмисао се став да су Југословени, а то значи да су Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена.
Реакције Срба на ову идеју у почетку углавном су биле негативне. Вук Караџић једном приликом је изјаво:
„Срби неће напустити своје име ни илирству за вољу ни југословенству јер је старији и са више корена национални осећај Срба снажно изражен делима. . . И од Карађорђа је њихово име је тако окружено ловорикама да они не осећају ни мало воље да га замене са научничким називом Илира измишљеним без крви“.
То југословенство је била заједничка капа под којом је дремало неколико разних интереса и различитих политичких праваца. У Србији се под уједињењем најпре подразумевало уједињење свих Срба а пошто су они живели на територијама Аустроугарске заједно са Хрватима и Словенцима, борба за ослобођење свих Срба сматрана је у исто време и борбом за ослобођење свих Јужних Словена.
У Балканским ратовима популарност Србије нагло је порасла као и током Првог светског рата па су поједини политичари из Хрватске и Словеније такође почели гледати у краљу Петру Првом будућег краља нове државе у коју би ушли и Хрвати и Словенци. Српска влада је са своје стране крајем 1914. године предложила Народној скупштини „ратни програм“ у којем се борба за ослобођење Србије изједначавала са борбом за ослобођење и уједињење неослобођене браће Срба Хрвата и Словенаца.
Идеја о етничком и језичком заједништву Срба Хрвата и Словенаца стога је имала политичку логику. Хрвати су желели да се отргну из Аустроугарске и да избегну последице учешћа у рату на страни поражених, Словенци су у овој идеји видели начин осамостаљивања а Срби начин да се уједине.
Време кад се ствара Југославија показало је да је званична политика немоћна да прекорачи оне историјске границе које су раздвајале Југословене. Велике стране силе Аустрија и Турска су за небројан ланац векова раздвајале тај простор по култури и по религији , менталитету и облицима друштвеног организовања. Очекивало се када велике силе оду да ће тек тада проговорити дубински инстикт јединства.
Велика нада полагана је и у сам рат у уверењу да ће он невиђеним проливањем крви освестити човека који ће добровољно почети да се одриче старих злих дела која су га једном увалила у тако страшно зло као што је рат.
Првог децембра 1918. регент Александар Карађорђевић прогласио је Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, касније Краљевину Југословају која ће бити вештачки одржавана режимом. Већина југословенских суседа постала је противник нове државе.
Српски народ стварањем Југославије претрпеће велику штету.
– жртвоваће сопствене традиције у име братства које се није искрено примило:
– границе Југославије биле су огромне а за њихову одбрану је недостајао буџет
– Србија је у рату изгубила 43% од укупног броја становника те ужа Србија постаје миграционо подручје нарочито становника исламске вере из Албаније
– Србија није имала никакве користи удружујући се са пасивним и неразвијеним деловима