Његово име је симбол читаве његове владавине. Немања је морао у исто време да гради државу и да је брани, баш као његов библијски имењак Немија који је по дозволи персијског цара Артаксерска обнављао разорене зидине Јерусалима. Наредио је мајсторима да једном руком зидају, а другом да држе мач ради одбране од непријатеља.
Тако је и српски жупан поступао. Кад год би остављао мач он би зидао цркве, те подиже: Ђурђеве Ступове на реци Лиму, Студеницу, Свету Богородицу и Светог Наума у Косаници, Архангела Михаила у Скопљу, Светог Пантелејмона у Нишу, Светог Николу у Топлици.
Током тридесет седам година владавине Стефан Немања поставио је темеље средњовековној српској држави у чији састав су улазилетериторије:Косова и Метохије, Рашке, Зете, Травуније( данашње Херцеговине), Захумља и Паганије.
Славни владар, кад утврди земљу отачаства свога, скиде одело царства земаљског и обуче црну монашку ризу, да се тако као смирени монах Симеон, сав посвети спасењу своје душе. На Државном сабору у Студеници 1196 године, он се обрати последњи пут народу, као владар, речима:
„Синови и чеда моја возљубљена не заборављајте мојих закона. Милостиње и вера нека вас не остављају, привежите их о свој врат и напишите на таблицама срца својих и наћи ћете благодат. И помишљајте добро пред Богом и људима, и не величајте себе. Држите веру јер ће те имати Бога као помоћника. А мене владара свога сада отпустите с миром, јер видим како је кратак пут којим течемо. Живот се наш за мало јавља, а брзо нестаје, а који твори вољу Божију остаје до вијека“.
По речима његовог сина Стефана Првовенчаног, монах Симеон „нимало се није лењио у манастиру него је живео у свакој чистоти и духовном подвигу“. Некадашњи владар по извештају очевидаца „спаваше на рогозини и камен стављаше под главу“.
На позив свог сина Саве он отиде њему на Свету Гору. О том одласку Стефан Првовенчани је записао:
„и стиже Богољубиви Симеон монах, некада владар, на ливаду мира у Свету Гору, међу дрвета красна узрастом где поју слатке птице. А посред ове ливаде нађе жељенога монаха Саву као слаткогласну птицу и некада од њега одхрањено јагње “.
Сава је тело Симеоново после његовог упокојења пренео у Србију. Даноноћно је вршио богослужења и свето миро потече из гробнице и иконе Светог Симеона.
Ово чудо Божије утврди још јачу веру у народу, изгледаше према речима савременика“ да су живи и мртви направили уговор да учврсте духовно и морално свој народ кроз апостолски језик једнога, а течење светог мира другога“.
Моћни велики жупан Немања оставио је поуку свом народу да је живот људима дат не ради господарења, него ради служења Богу и роду. Звучне титуле наших владара нека не заваравају, оне су писане иза оног што је прво и најбитније: раб Христа Бога ( слуга Христа Бога Живога).