Краљ Петар Први Карађорђевић син кнеза Александра и унук вожда Карађорђа, долази на власт после Мајског преврата 1903. када су завереници убили краља Александра Обреновића и краљицу Драгу. Од самог почетка своје владавине краљ Петар суочио се са озбиљним проблемима. Земља је била растрзана политичком борбом а Аустроугарска је врло брзо постала отворени непријатељ Србије. Но његова владавина Србији је донела ненадане успехе. Из догађаја у савременој Европи oн је извукао драгоцено уверење које му је било водиља у целом државничком деловању: „Да се само у слободи може ценити и волети слобода“. С тога је као владар пустио да се развије уставни живот до своје пуне снаге и да народна воља дође до изражаја ( Србија је за његово време постала носилац свих народних идеала). Краљ Петар показао је намеру да се користи искуство из бурне династичке прошлости Србије- скоро сви владари Обреновића и Карађорђевића нису показивали жељу да ограниче своју власт, а краљ Петар је схватио да је раскид са прошлом праксом владања неопходан.
Он је у земљи играо улогу помиритеља између завађених снага те је његово присуство и улога у јавном животу била врло наглашена.
Но овде треба подвући да је краљ био изнад и изван свих странака. У Србији се све више тражила лична марљивост и знање а не страначка припадност.
Стално је путовао по земљи не би ли био у што ближем додиру са народом. Увек је одбијао било какву пратњу на тим путовањима. Он је био дубоко религиозан. Кад су му рекли да се спрема атентат на њега те да ради личне безбедности узме пратиоце, он је одговорио: “ Владалац треба да је скроз частан и одан свом народу па нека се не боји рђавих људи“. Он је желео да буде стално присутан у народу. Држао је много до речи и части а неваспитање и непоштовање реда није трпео. Од школства је очекивао да не само улије знање него да и створи моралне личности. Школа је за краља било место где је требало стварати добре патриоте, зато су многа удружења и организације уживале краљеву подршку. Краљ временом постаје центар окупљања и делује као покретач нације.
Аустроугарска је била у страху од државе која се рађала у њеном суседству. У то време у Бечу се развила нарочита антисрпска пропаганда. Против Срба су систематски помагани Бугари и Арнаути, пошто је бечким плановима ширења на југ главну сметњу представљала Србија. Срби су имали да гледају из свог тесног затвора, како се сви други балкански народи крећу и јачају а само су њиховој акцији требале бити ударене вериге. Тако искључив негативан став према Србији никад пре није заузела. Криза у аустросрпским односима, нарочито се заоштрила 1908. године проглашењем анексије ( тј. припајања) Босне и Херцеговине Аустроугарској. Проглас анексије изазвао је у Србији и Црној Гори највеће узбуђење, јер тај чин је био ударац идеји уједињења Српства. У Босни и Херцеговини одавно је постојала жеља за уједињење са Србијом и Црном Гором.
Кочићев Давид је израз свих оних који су се као и он осећали и питали:
„ Би ли се икако могао од тог нашег краља и књаза истесати макар један осредњи цар јер смо се ми Србови одавно зажељели царева“!
Као једини услов да се створи брана против аустроугарског надирања краљ Петар је видео у обнови Балканског савеза. Србија је 1912. водила рат за ослобођење својих сународника под турском влашћу.
Србија се била добро спремила. Имала је ново оружје, добру артиљерију и одличан војнички људски материјал. То је наш сељак, издржљив, смотрен, задовољан с малим, добро опремљен и с разумевањем и љубављу упућен у значај целе акције, коју је од материнског млека знао и разумео. Српска војска , откад постоји, није сигурно била у бољем стању. Ова војска на челу са својим краљем Ослободиоцем изнела је на својим плећима Први балкански рат против Турске 1912( ослободивши Косово, Метохију, Македонију и Рашку област) и Други балкански рат одрамбени-против Бугарске.
Али то је био тек почетак великог напрезања и страдања народног који ће уследити током четири године Првог светског рата који је трајао од 1914. – 1918. године када је око два милиона Срба положило животе за отаџбину и слободу.
Због својих заслуга у овим ратовима Краљ Петар први остао је запамћен у српском народу као краљ Петар Први Ослободилац. Умро је 1921. у Београду а сахрањен у својој задужбини на Опленцу.