Деспот Стефан Лазаревић син кнеза Лазара и кнегиње Милице рођен је 1377 год. После битке на Косову Бајазит, нови турски султан, тражио је да Србија постане вазална држава, годишње да даје одређену суму новца, да шаље одреде у турску војску и да му се да рука најмлађе Лазареве кћери Оливере која је тад имала 14 год. Књегиња Милица сазвавши државни сабор да се донесе одлука рекла је велможама и свештеницима:“одлучите браћо онако како би за Србију било најбоље“
Око 1393 год. Стефан Лазаревић навршио је 16 година и постао пунолетан. Млади кнез у тим годинама имао је и знање и мудрост и стас. До своје 14. године он је исчитао сва Житија савладао грчки и старо грчки, тумачио Душанов законик, већ увелико владао беседништвом. Његов учитељ Константин философ је записао:“Чега год се деспот дотакао убрзо би се показивао бољи од својих учитеља. “
Као Бајазитов вазал већ у 19. години морао је да крене у рат против мађарског краља жигмунда. Стефан у том рату задиви и искусне војсковође својим ратним умећем. Он је наступао у бици тако да увек командује другачије од онога што противник очекује. Чим је битка почела наредио је свом централном делу војске повлачење, све је заћутало, остала је само чудна мелодија која се свирала од стране српске војске, а кад су жигмундови војници ушли у тај празан простор српска војска се окренула и опколивши их нанела им пораз.
И у бици код Ангоре 1402. године Стефан је учествовао на страни новог исламског освајача, монголског цара Тамерлана. Стефанов биограф Константин је записао:“татари беху побеђен оштрице мача и копаља српске војске. Издалека са виса Тамерлан је запазио стефанове копљанике како напредују у савршеном реду, предвођени изванредним комадантом. Тамерлан стари ратник и добитник многих битака је са узбуђењем рекао свом саветнику: гле како су љути и помамни ови дервиши. На шта му је саветник одговорио, нису они дервиши него Хришћани. “
Кад је велики освајач касније сазнао да је Оливера сестра оног хришћанског владара који је три пута улазио у већ изгубљену битку чак и пошто је Бајазита напустио и један од његових синова он је дозволио да пође са братом у своју земљу.
Стефан је на путу ка Србији свратио у цариград. Импозантна фигура младог српског кнеза, храброг ратника, доброг зналца грчког језика и познаваоца историје и уметности снажно је деловала у царској средини. Цар му даде титулу деспота. Деспотово богатство било је велико али није трошено на разуздан и раскошан живот. Српски двор пре је личио због скромности на манастир него на дворове тог времена.
Да би заштитио Србију са свих страна и омогућио јој несметан развитак, Стефан ће постати и угарски вазал а од угарског цара добија Београд са Мачвом. Године 1427. деспот умире, жалост за владарем била је општа, дубока и искрена у народу. Летописци су записали:“Читав српски народ светле хаљине замени црним, неки су косе секли па и коњима гриве одрезивали. Жалошћу су се огласили чак и многи турци којои су деспота познавали.